ALI, JA ŽELIM DA ZNAM – GDE SU SVE TE KĆERI ONEMOGUĆENE KRAJEM, NEROĐENE ZBOG NESTAŠICE PAPIRA, USKRAĆENE, A NE POŠTEĐENE? VEČNO NE-MAJKE, VEČNO NE-CELE

’’Svakome ko prati literaturu jasno je da nijedna

glavna junakinja nikad nije postojala.

A da bi bila živa i često življa od svojih uzora,

ona uvek ima nešto od živih, postojećih.’’

ZORAN MIRKOVIĆ, Lusilija ili o beskraju

’’Pala bi u čitanje kao u nesvest,

i prenula bi se tek kod poslednje stranice knjige.

Imala je neobičan čitalački talenat,

a možda čak i genijalnost.

Njena osetljivost prema štampanoj reči

bila je tako velika da su izmišljeni heroiji

stajali u istoj ravni sa živim,

njoj bliskim ljudima.

Sonječkino čitanje,

koje je postalo laka forma izgubljenosti,

nastavljalo se i u snu.

Činilo se da je i svoje snove čitala.’’

LJUDMILA ULICKA, Sonječka

draga sonja veselinović! parazitirajući na tvom tekstu, ja sam daleko nesavršenija, polovičnija, lomljivija, sa previše marcipana, krompirastih reči, nespretna polutastatura, pocepana poluzastava zabodena u sve promašaje, daleko necelovitija… nego tvoje parazitiranje na svim tekstovima o sonji, na marini cvetajevoj, na dostojevskom, igou, ljudmili ulickoj, rilkeu, traklu, na sartrovoj mučnini… na filmovima u kojima glumi čuvena profesorica klavira izabel iper (isabelle huppert)… sonja ti si predivna glumica! možda to nisi znala, možda si toliko pomno i previše pažljivo sisala pismo da nisi ni primetila da si savršena ispisana glumica, i neeee sonja, nije to bačen novac na predstavu, ta ispisana žena je takva savršena pantomimičarka, krilata tekstualna ničija luda, takva akrobatkinja reči, da smo svi izašli iz teksta baš kao i ti iz drugih tekstova, raznesenih mozgova. otpalih materica=uloga. otpalih kosa. i ponekih uteha. sonja, tvoj mrak na pozornici u koju su sve oči uprte je užasno zanosan i neizdrživ. ljutimo se kao klod frolo kad očaran gleda esmeraldin ples, ali ne može odoleti, kao što se nijednoj salomi nije moglo odoleti. zato padaju glave. zato padaju građevine, jer su ih ubile knjige! dakle, tekst. dakle, sonja, koja nije pre teksta pa da bi bila naknadno u tekstu, već sonja koja jeste sami tekst. poludevojka, poluglumica, polovična i nikad savršena i cela, nikad okrugla i večna, nikad majka, nikad homogen identitet… već uvek fragmentirana, u skokovitim, kvantnim, haotičnim, lomljivim (’’Biti zvonka čaša – prazna. Lomiti se. U krhotinama odražavati celine. U celinama gubiti ego, gubiti sum, zanavek izgubiti gubitak’’), fluidnim značenjskim opsesijama. dakle, opsednuta tekstom. tekstom kao tekstovima na kojima parazitira, koji joj daju privid ponavljanja, ne bi li izgledalo da ipak jeste cela, da ipak ima sliku jedne jedine sonje, sonječke ljudmile ulicke što pada u čitanje kao u nesvest, sofije matvejevne uljitine, sofije semjonovne marmeladove, sofije andrejevne, sonje-esmeralde, sonje-ani; sonje-isabelle huppert… sabrane figure svih literarnih sonja u jednu jedinu. ne bi li se podnela ta istina da nije jedna i jedina. ne bi li se izdržalo u politikama koje kažu da je to nenormalno (’’Shizofrenija je tek početak – ja hoću da svaki dan budem nova osoba. Ali da niko ne misli da sam bolesna. Razumete – da to bude dozvoljeno?’’). sonja, polovična kao figura devojke-ribe, kao bilo koje mitsko biće sa drugom polovicom punom moći, ovde polovinom koja je tekst. pismo. ja jesam znači ja sam napisana. papirnata sonja. biti napisana je toliko zagonetno da ni figura sfinge ne može pružiti rešenje i odgovore na pesmolike reči. biti napisana ima čudnu moć, jer nema pesnikinje koja ima moć da piše, ovde uopšte nema moći, sonječka je zarobljena i prepuštena tiraniji jezika, raznesena u ringišpilu diskursa. ona je napisana i uhvaćena u kandže događanja teksta. to nije događaj koji se prvo desio pa onda napisao, to je događaj samog teksta, to su učinci reči! zagonetke koje nemaju rešenja. ovde nije reč o pravoj sonji. niti o jednoj jedinoj celoj lepokrugloj koherentnoj sonji. ona zna da toga nema. i igra se kao da toga ima. i zato se smeje. ona je iskoristila ime da nas zavara, ili bolje, ime je tu pokriće zbog toga što su rastrgnute subjekatske pozicije zabranjene. subjekta i subjektice nema. ima samo različitih subjektivacija. neke se biraju, a neke se same nameću i ispisuju. draga sonja, sonječka, sablasna je tvoja POEMA PREKO, vratolomna i puna ugljenih hidrata. dakle, neophodna.

’’Sonnenblume, sanftgeneigte,

utvrđeni u odrazu ili halucinaciji plutajućih zenica žrtava

daleke vatre

masa spečena uz horizont i parolu

bez ritma bez ritma bez ritma

nikud bez ritma ne okrenuti glavu

čemu sunce bez suncokreta

i glava bez mreže glava

ima vrat violina (ima i bokove), ima ga gitara, pa i kontrabas

bubnjevi i nisu ništa do bokor glava

još samo – glavu napuniti semenkama suncokreta i

zveckati

zveckati, a seme će se rasuti po telu

zveckati čitavim bićem

kao rob zaljubljen u svoje zvonke okove

naježeno posegnuti za svojim kružnim polom stupiti u

naelektrisani stih biti u pravu u pravu u pravu u toplom

zajedništvo sa melodijom koja će isprazniti glave i ponovo

ih ispuniti semenom suncokreta da otkriju svoj put koliko je

lepo biti jutarnja glava gola i mirisna toliko je bedno biti

večernja glava što je kao puž golać po svemu plazila gnusnim

tragom ako istrajem na ponavljanjima – gola, gola, gola – hoće

li neko lagane glave zavitlati istu u pravcu ovom biti

svesna/tan materije: temena ramena dragih lopatica struka i

bedara prepletenih mišića i buketa kostiju svom snagom

zaleteti se u telesnost teksta i udarati udarati udarati dok

ne brizne crveno slovo

Über Sonjas weiβes Leben’’

SINIŠA TUCIĆ+ALICE IN WONDERBAND

u ponedeljak, u maloj sali pozorišta mladih, gledala sam prekrasan poetsko-muzički performans u izvedbi siniše tucića i alice in wonderband. siniša tucić je mladi novosadski pesnik koji iza sebe ima već tri knjige poezije (betonska koma (patetično-histerična filozofska poezija), krvava sisa i nove domovine) i puno iskustva na javnoj književnoj sceni. ovako je to izgledalo od klisure do klisure / od lesne zaravni do lesne zaravni / od magarca do magarca / od robota do robota / u neprestanom kretanju. siniša je prvo sedeo, dok su alice in wonderband svirali (klavijature i bubanj), i govorio o realizaciji snova naših predaka. avangarda, sada i ovde, hic et nunc, konceptualizirana u literarna tela, skockana u sinišinu kubističku košulju, zapaljena u zenitističkim domovinama sve je zapaljivo / zapaljeni kamenovi / svetlosno se smeju / u tehno predelu / iznenadni fluksusi / zanesenih nomada / od domovine do domovine / od sajta do sajta / tišina je zapaljiiva. siniša je i plesao, alice in wonderband su pevali njegove stihove, a na kraju je iskočila na scenu i mala pantomimičarka, koja je bila fantastična u svom baletskom protoku uvek prolazi / uvek fluksusi / ultimativni protoci / serpentine ubijaju / svetle kanjoni / hidrocentrala puni strujom / tehno muzika se čuje. / ja sam tu / jadni, mali intelektualac. mene je količina lepote naterala na plač (od sreće), toliko je bilo neizdrživo lepo, nadrealno zapaljivo, u simulakrumu / u velikim zaverama / oblaci beli jastuci / u nekim budućim spavaćim sobama. da sam se htela samo utisnuti u slike. novih domovina. simulakruma. nomadskih teritorija. savršenih performansa.

I LENJIN JE ČITAO HEGELA.I LJILJANA JOVANOVIĆ JE ČITALA PESME.(SAJAM KNJIGA BG)

(svi stihovi napisano ovako italic i u ovoj boji su citirani iz TEHNOLOGIJE MAME ljiljane jovanović)

subota. dušica narcis & ja smo slistili vermut još u vlaku. i imali pravi show i užitak sa narcisovim imitiranjem nadrealista. u vozu je sedela i žena koja ima preko šezdeset, a izgleda barem 20 mlađe. veganka je. ispravila je narcisa i rekla kako seitan nije šeitan. srca i kokteli, vagoni / za višu i nižu klasu. / oblanda ekstatične svakodnevnice. dušica mi rekao da sam se obukla kao monahinja. zbog materijala haljine. i kaiša kojim se valjda samobičujem. voz je začudo stigao na vreme. i tako smo stigli na vreme. na promociju prve knjige ljiljane jovanović. stižemo do ulivanja snova uuu, do delte - / ništa. bistrina dana i zastava, žuta i blistava, / ogromna kao sloboda i mašta. ljilja u belom. sa divnim ogrlicama svih boja. ljilja blista. izuzetna je. divim se i ponosna sam, kao da sam mama, sestra, tata, brat, kao da je deo mene. i je. govori glasno jer velika je buka i nema mikrofona. zahvaljuje se svima, posebno dubravki đurić, posebno svojoj obitelji, posebno svim AŽINovkama. njena knjiga TEHNOLOGIJA MAME je bez greške. besprekorna. savršena. pažljivo i dugo pisana. zvanični deo promocije je završen. krećemo sa rakijom pelinkovcem sokovima vodom. pričam sa snežanom roksandić, još jednom izuzetnom pesnikinjom, i njoj se divim jer je mama dvoje dece. i pored toga i dalje piše. ljilja potpisuje knjige. ljilja ustaje i naprasno želi da čitamo pesme. danica daca ljilja & ja čitamo ljiljine stihove i izvodimo nešto. zabavljamo se. zabavljamo druge. nenad milošević priznaje kako nije verovao u ’dubravkine devojke’ onda kada su se pojavile. sada je iznenađen i drago mu je. što su sjajne pesnikinje. na sajmu je gužva. crveni plakati na kojima piše čitajte badjua. i lenjin je čitao hegela. divno. ovo sam osetila znakovito. sretno. kao najavu nekog čudnog vremena. u kojem će se još čitati hegela. na sajmu je užasna gužva. ne znam ni šta ni kako ni koliko knjiga, jer već su mi pune ruke kesa i primeraka časopisa brojeva. a ništa još nisam kupila. ritual biranja i razmene / ritual sticanja / hipnotiše sve učesnike/ce. odlazimo da jedemo. iako nas je nenad pokušao ljubazno izvući sa sajma na neki divni brod gde je mirno, ipak ostajemo tu, jedina hrana je hitra hrana (po slovenščini), pljeskavice su najjeftinije, 250 dinara, koka kola 200. za mene ima salata. srpska. iako ne znam zašto se zove srpska. krastavci paradajz i paprika. razilazimo se. asja brane i danica kupuju knjige. dolazi đurađ iz pančeva. dolazi i dejan čančarević. okupljamo se ponovo u šest na promociji prve knjige maje solar. konačno napuštamo sajam i nenad uspeva da nas odvede na taj brod. prva scena odvija se na brodu, koji je od / davnina veštački život u okruglom … brod se ljulja. na brodu. smo. na blagu. ispod nas su sanduci sa pićem. mi smo neiživljene knjige. koje pričaju smeh i ljubav. mnogo pijemo. danici i meni prolazi glavobolja pomoću dobrog vina (je li to bilo klin se klinom izbija?) mnogo se fotografišemo. asja i đurađ su razvezali o pornografiji. ja sam ponosna dok se slikam sa branetom jer liči na antonija gramšija. sretna sam. što su najdraži ljudi i ljudice tu. plešemo. zvrčka. tehno. logos. / globalno. / ura! ostajemo u bg. asja i ja se raspričale. danica napravila supu sa tikvicama celerom paštrnakom… i jedem ajvar sa integralni hlebom. mmmm. opet me neko koga volim nahranio i dao mi krevet. patim od tih užasnih infantilnih potreba (gotovo opsesivnih) da me neko nahrani i ušuška me. valjda zato što sam nekada bila bez toga. spavam u krevetu sa bin ladenom (dušicom). majke mi. smejem se celu noć. i jutro. koje traje duže jer je pomeren sat. iako to tada ne znam. čekamo vlak sat h. dušica je pun priča. upijam.

’’PRIHVAĆAM VELIKU AVANTURU DA BUDEM JA’’

povodom stogodišnjice rođenja filozofkinje, spisateljice i u svakom smislu revolucionarne figure u istoriji mišljenja – SIMONE DE BEAUVOIR – održan je odličan znanstveni skup 26. IX u zagrebu! počastvovana što sam učestvovala u tome i imala priliku čuti toliko sjajnih izlaganja, kratko ću ocrtati šta se to dešavalo u petak u europskom domu. prvo, glavna atrakcija je bilo veliko svetsko ime CHRISTINE DELPHY, prilepljeno uz radiklane materijalističke struje feminizma, koja je lično poznavala simone, došla iz pariza i održala predavanje zaboravljeno naslijeđe simone de beauvoir: kritika majčinstva. ono što mi je tu bilo najzanimljivije, mada se nažalost nije pokrenula toliko velika diskusija o tome (koliko sam očekivala-priželjkivala, osim što je asja bakić dala odlične komentare u popodnevnoj disusiji), bila je upravo tema majčinstva. simoninu kritiku majčinstva christine je videla kao aktuelnu i danas, opisujući je u mrežama pojmova :::: moć odraslih, apsolutna vlast nad detetom, osporavanje autentičnosti želje za majčinstvom (dakle majčinstvo prikazano kao društveni konstrukt, a ne biološki fatum)… i ono što je najbitnije, christine je postavila pitanje da li danas žene zbilja slobodno odlučuju da li žele imati djecu ili ne? ona smatra da je u našem društvu takva odluka i dalje veliki rizik, jer žene koje odluče da ne žele djecu moraju biti sigurne da će biti uspešne u drugim područjima da ne bi doživljavale socijalnu sankciju. mislim da je po tom pitanju u pravu, u našoj sredini to je strašno osuđivano, žena koja ne želi imati djecu je sebična, bez ljubavi, kučka, karijeristkinja, ambiciozna, hladna žena, feministkinja, naučnica … ili već neko drugo pogrdno ime.

sledeće, meni lično najbolje, predavanje održala je EVA BAHOVEC sa sveučilišta u ljubljani, pod naslovom možda će ovo stoljeće jednom biti poznato kao bovoarovsko. izlaganje je imalo i performerske momente, kada je eva izvadila iz svoje ženske torbe oruđa/organone kojima ženski lukavo traži žene u istoriji :::: metar (koji predstavlja linearno vreme zapadne istorije, sa upisanim godinama i važnim imenima i događajima, kao npr. kada je došao krompir u evropu…) i lupu, povećalo (s kojom pokušava da nađe skrivene žene). postavljajući pitanje zašto nema velikih ženskih figura u povesti, predavačica je istakla tri momenta :::: metaforu ’vlastite sobe’ (koja još uvek važi za žene u nauci, politici… svugde) + primer šekspirove sestre (koja tragično okončava svoj život spisateljice); zatim momenat skrivenosti žena u istoriji (kao učinak vlasti u granicama znanja, čak i u granicama čistog uma), citirana je i lidija sklevicki sa konstatacijom da u istoriji ima više konja nego žena; i vanjskost dimenzije ženskog, koja je konstitutivna za filozofiju (sa svim njenim promenama paradigmi i pokušajima vraćanja antifilozofije), čiji status je i dalje upitan. analizirajući badiouov ’francuski filozofski momenat’, eva postavlja pitanje koji su razlozi odsutnosti simone de beauvoir i iz filozofije, i iz antifilozofije. i na kraju - razmatranje velike ’slepe mrlje’, i privilegovane filozofske figure, u filozofiji simone de beauvor, a to je ime sigmunda freuda.

izlaganje SVETLANE SLAPŠAK, sa institutum studiorum humanitatis iz ljubljane, naslovljeno je :::: simone de beauvoir i ženska povijest: zaboravljena poglavlja drugog spola, i odnosilo se na analizu uloge simone de beauvoir u stvaranju discipline ’čitanje antičkih žena’. svetlana je postavila pitanje zašto danas feministice češće citiraju foucaulta nego simone, kada je ona izuzetno značajna u esejističkoj istoriografiji i izučavanju uloge žene u drevnim kulturama. TATJANA JUKIĆ, sa sveučilišta u zagrebu, održala je sjajno predavanje pod naslovom :::: mazohizam lomače za sadea: beauvoir i filozofija u budoaru, analizirajući simonin text ’treba li spaliti sadea?’ i nudeći simptomalno čitanje, vezujući kritičko i kliničko kako je karakteristično za radove deleuzea, pri čemu ovo čitanje pokazuje kako onda i sama simone de beauvoir radi kao simptom stanja deleuzove filozofije i postaje agente provocatrice sa kojim se ulazi u samu revoluciju! NADEŽDA ČAČINOVIĆ, sa sveučilišta u zagrebu, govorila je o ljubavi, o području sukobljavanja esencijalističkih i konstruktivističkih teorija govora o ljubavi, te je pokušala uneti malo reda u te loše postavljene alternative, naročito u kontekstu ljubavnog života simone de beauvoir. MAJA SOLAR je naslovila predavanje marksove sablasti u delu simone de beauvoir, ali je odmah na početku priznala kako je tim upućivanjem na derridu sledila preovladavajuće mode (htela riba biti moderna!), te je ponudila čitanje simone de beauvoir i marxa, kao ključne revolucionarne misaone figure, iz althuserra (i ranciera, ssto nije stigla zbog kratke minutaže). NADA ĐUKIĆ, iz ankarana, izlagala je o vezi javne i privatne slike simone de beauvoir, pod naslovom što razotkriva simone de beauvoir u svojoj autobiografskoj tetralogiji?

nakon pauze za ručak (koji by the way nije bio ni vegetarijanski ni veganski, ali me asja bakić odvela na sendviče sa tofuom i povrćem, kojih se može naći gotovo svugdje u ZG), sledila je panel diskusija pod naslovom simone i ja, gde su učestvovali :::: asja bakić, rada borić, maja brkljačić, slavica jakobović fribec, milena karapetrović, biljana kašić, igor marković, venita popović, kristina posilović, sandra prlenda, ivan radenković i svi*e prisutni*e. e taj deo me malo unervozio-unezverio. odjednom je nastao sukob, ili da kažem odjednom je skup retrogradirao u neko primitivno stanje, gde se, ne znam kako, opet raspravljalo o alternativi teorija ili aktivizam, pa su se teoretičarke i aktivistice dobro podžapale, a još gore je bilo to što christine delphy nije mogla podneti da jedan muškarac (ivan radenković) govori o drugom muškarcu, koji je mizogin i ’uopšte nije koristan za feminizam’ (to je freud), toliko da je čak izašla u sred njegovog izlaganja, i onda se sve nekako napelo i zateglo, i taman kad sam bila spremna poručiti kokice ne bi li što pažljivije pratila utakmicu, asja bakićeva, u tirkiz zelenim čarapama, ladno dovede u pitanje tzv. sestrinstvo i te gluposti o ženskoj solidarnosti (i potkrepi to i argumentacijama simone de beauvoir), založi se za čitanja i čitanja, neke druge žene se isto take založe za nerazdvojivost teorije i prakse, i tako ispadne da smo mi teoretičarke pobedile (mnogo nas : 2) i na kraju eva bahovec nekako diplomatski ’olabavi’ situaciju, i sve se zaključi ponovnim citiranjem simonine rečenice :::: istina nas napada od svuda. tako se završio i taj istiniti napad, zbilja sjajnog skupa, odlično organiziranog (i sa odličnim simultanim prevodom). posle su nas brane i asja vodili po njihovim bogatim knjižarama, a završili smo i na književnoj večeri predraga lucića, gde je govorila naša omiljena darija žilić, a upoznali smo i pesnikinju dortu jagić… kakav divan bovoarovski dan.

ANTIHUMANIZAM = VEG(ETARIJ)ANSTVO = REVOLUCIJA

„postojalo je, uostalom, vreme koje nije ni tako daleko a nije ni dovršeno, kada je ’mi ljudi’ značilo ’mi zreli evropejci, beli, muževni, mesožderi i spremni da se žrtvujemo’“ … „ako se hoće govor o nepravdi, nasilju i odsustvu respekta prema onome što još uvek tako nejasno nazivamo životinjama – a ja tu, dakle, uključujem, u ime dekonstrukcije, i skup pitanja o mesožderskom-falogocentrizmu – onda bi trebalo ponovo razmotriti celinu metafizičko-antropocentričke aksiomatike koja na Zapadu dominira nad mišljenjem o pravednom i nepravednom’’ (DERRIDA, SILA ZAKONA)

dok čitamo, pišemo, spavamo, radimo, zarađujemo novac i neprestano paničimo kako ga nema, dok učimo, dok prigrabljujemo svo znanje i svu materiju i sve resurse, sve slike i zvučanja, dok spavamo, dok vodimo ljubav, dok lenčarimo, dok gledamo TV, dok jedemo meso, dok bilo šta radimo ili ne radimo… trebali bi to znati, svake 2,3 sekunde umire jedno dete od gladi. dok umire, broji to sad, probaj da osetiš taj suludi ritam, jedan, dva i… dok nestaje ogromna brojka izgladnelih i onih neuhranjenih, ’mi ljudi’, mi beli ljudi, muževni mesožderi, imamo svoje čiste bele tanjire na kojima je serviran kaleidoskop najlepših ukusa, mi beli ljudi, žderači ne-ljudskog i uništavači okolnog. mi beli ljudi, dok, broji to sad, svake 2,3 sekunde umire dete. koje nema šta da jede. i koje bi možda imalo šta da jede kada bi globalna raspodela bila drugačija. u tom mesožderačkom mondijalnom pokolju, kapitalistička mesna industrija je jedan od najvećih uzročnika i održavaoca postojećeg stanja gladi u svetu! u svetskom teatru u kojem se dešavaju neviđeni užasi, a sve pod maskom pojmovne aparature ’jednakosti i slobode’, nije bilo nikada više i nikada gorih eksploatacija i patnji. samo jedan od aspekata o kojem bi se možda trebali pitati, mi beli ljudi, dok, broji to sad, svake 2,3 sekunde umire dete… jeste i ljudsko odnošenje prema ne-ljudskim vrstama. klasično evrocentrično belačko kolonizatorsko falogocentrično mesoždersko – sve neljudske vrste su podređene i služe za maksimalno iskorištavanje i zaradu. za koga? samo za one kapitalističke slojeve koji upravljaju tom globalnom perpetuirajućom mašinom i koji su jedino vođeni logikom profita. shodno ovakvoj logici koja iziskuje da se proizvodi što više sa što manje troškova, razvila se i intenzivna poljoprivreda. intenzivan uzgoj stoke i drugih životinja na najbrži i najmasovniji način maltretira i ubija životinjske vrste, istovremeno osiromašujući zemljišne resurse i zagađujući okolinu u enormnim razmerama. ako ’mi beli ljudi’ i dalje imamo idilične slike životinja koje pasu na pašnjacima u mašti, izbrišimo ih, jer takva pastorala već odavno nije na delu, probajmo da otvorimo oči i nikada ne zatvorimo pred slikama užasa… probajte da se informišete gde i kako se gaji većina domaćih životinja, i kroz kakva sve maltretiranja prolaze u tovilištima. samo zarad nejjezivije zarade novca.

nepravedna distribicija naročito se ogleda u slučaju ishrane, a još više se produbljuje intenzivnim uzgojem životinja za prehranu. nije li zastrašujuće to što metodi ove industrije još više održavaju i pogoršavaju svetski problem gladi? dok na jednoj strani planete svake 2,3 sekunde umire jedno dete od gladi, na drugoj strani sveta se gaje žitarice i troši voda (koja bi uspela nahraniti i napiti gladni deo stanovništva), ali za hiperprodukciju životinja za prehranu. mi beli ljudi sa čistim belim tanjirima prepunim hrane koju bacamo, dok, broji to sad, svake 2,3 sekunde umire dete… tako se slavljenički diskurs o razvoju društva, sveta, nauke, tehnologije… mistificira pod krinkom geopolitičkog proglasa, jer razvoj je u ovom slučaju najpre razvoj samo nekih (na primer severnoameričkih), a na uštrb drugih populacija. ’’hrana koja se u bogatim nacijama rasipa za uzgoj životinja bila bi dovoljna, kad bi bila pravilno raspodijeljena, da zaustavi i glad i neishranjenost u cijelom svijetu’’. (PETER SINGER, OSLOBOĐENJE ŽIVOTINJA) po svim statistikama se pokazuje kako je uzgoj žitarica za prehranu mnogo puta energetski efikasniji od uzgoja životinja za prehranu. na primer, procenat kukuruza koji je posađen za ljudsku ishranu čini na jednoj površini 20%, dok taj procenat za ishranu stoke u tovilištima iznosi 80%. u pogledu korišćenja vode takođe je velika razlika, na primer ’’pola kile mesa traži pedeset puta više vode od odgovarajuće količine pšenice’’. (SINGER) ista industrija je veliki zagađivač u pogledu trošenja fosilnih goriva, zagađivanja farmerskim otpadom, uništavanja šuma zbog stvaranja pašnjaka za prehranu stoke, pojačavanja efekata staklene bašte itd. krčenje velikih površina šuma dovodi do erozija i klimatskih promena, a sve zbog apetita bogatih zemalja za mesom. ’’mi se, skroz doslovno, kockamo s budućnošću našeg planeta – radi hamburgera’’.(SINGER)

ako su nam ponekad problematični etički argumenti zbog kojih neko postaje veg(etarij)anac*ka, probajmo sada, baš sada, broji to sada (2,3) da razmislimo i o drugačijim argumentima, na primer o ovim ekonomsko-političkim i ekološkim. o tome kako svake 2,3 sekunde, broji to sad, umire dete, dok mi ’beli ljudi’, humanisti i mesožderi… u prilogu deo teksta petera singera i još dodatak (na svega 6 strana) koji polazi i od ovakvih argumenata i statistika.peter-singeroslobodjenje-zzivotinja

GRUNDRISSE.prvomajska sskola u ljubljani

za vreme pisanja Osnova kritike političke ekonomije Marx se vratio Hegelu. u pismu Engelsu od 16.januara 1858. on navodi :::: ’’u metodi obrade učinilo mi je veliku uslugu to što sam by mere accident – Freiligrath je našao nekoliko svezaka Hegela koji su prvobitno pripadali Bakunjinu i poslao mi ih je na dar – ponovo prelistao Hegelovu Logiku.’’ za vreme prvomajske škole u Ljubljani, povodom stopedesetogodišnjice objavljivanja Marksovih Grundrisse, vratila sam se nesanicama, vinu, zzestinama i konceptualnim zaletima. sablasno. ljubljana je predivna, a naročito metelkova, deo grafitnih, šarenih i skulpturnih meta-fora. ima malo šmek novog sada, ta austrougarska šminka, ali mnogo lepše. sređenije. nema spojenih zgrada koje niču kao pečurke bez urbanističkog plana (kao ovde). između građevina su zevovi, hijatusi, puno zelenila. sve čisto. čim se pređe granica iz hrvatske pojavi se potpuno drugačija flora. drugačijih boja. u daljini vrhovi alpa. u klubu u metelkovoj su puštali BOYE (to se retko čuje i u ns). a i ŠINOBUSI su baš gostovali, mada smo ih, opsednuti marxom, propustili. marko i mara nam govore kako su cene stanova, hrane i ostalo… mnogo porasle, i kako raste nezadovoljstvo. marko još kaže kako jedan takav simpozij posvećen marksizmima ne može uzburkati vlast, koja je toliko jaka da može komotno dopustiti, čak i medijski propratiti jedan takav događaj. u ljubljani se organiziraju štrajkovi. vode velike borbe. i u filozofiji. slovenci su naklonjeni althusseru. kao i beograđani. novosađani dekonstruiraju marxa, ali se vraćaju i na hegela. evo spisak naslova predavanja, mada su mnoga bila izmenjena i improvizirana. nevena je pričala o pojmu šljama, kod hegela i marxa. dušan je pričao o kosovu. đorđe i maja o fantomima i opsednutostima.

Nevena Jevtić : Dijalog između Prudona i Marksa

Maja Solar & George Hristov : Dekonstruktivna praksa i novi koncept ekonomije

Mark Losoncz : Askeza, kapitalizam i kritički govor

Zoran Gajić : Problem teorijske izgradnje znanja

Darko Markovac : Šta danas znači kritika političke ekonomije?

Darko Drašković : Verbindung i surgissement

Dušan Maljković: Humanitarizam i eksploatacija

Janja Stjepanović : Marxov koncept kritike

Tihomir Topuzovski : Postmarksizam i Balkan

Srećko Horvat : Baudrillard vs. Marx: znak protiv ekonomije

Leonardo Kovačević : Marksizam – suplement liberalizmu?

Gal Kirn : Jugoslovanska kriza

Tomaž Grušovnik : Razmerja v filozofiji (primer: Afrika)

Marko Kržan : Artikulacija Althusserjeve dihotomije problematika – predmet

Anej Korsika : Tegobe in veselja nekega Robinzona

Boštjan Nedoh : Postfordistične mezde in ukinitev produkcijskega časa

Ciril Oberstar : Operacija z numeričnim pojmom in Marxova analiza vrednostne forme

Tihana Pupovac: Politička emancipacija i kritika političke ekonomije

program, kao i apstrakti, mogu se videti na http://www.sozd.si/tank/taxonomy/term/154. škola je bila organizirana najbolje do sada. sve blizu, ne preopterećeno predavanjima, puno zabave, fina hrana. odliccne diskusije. minuciozne analize. odgovornost i pozivi na angazzmane. poslednji dan sam dočekala zoru, omiljeno doba dana, i jela prvi put nešto što se valjda zove kebab. u vege varijanti. a u aninom stanu sam otkrila, ponovo, jana saudeka. ekstazu boja. ona je predivna. spremni da se upustimo i u taj rizik, po bilo koju cenu, askezu askeze, vraćali smo se, od stare pazove do novog sada, u najsmrdljivijem vozu ikad, stojeći kao sardine i slušajući rasističke pljuvačine. opet srbija. sablasno. i lakan govori kako ovu dimenziju treba evocirati u registru koji niti je issta irealno, niti de-realno, vecc je ne-realizirano.

eva bahovec o simone de beauvoir

kakva eksplozija filozofije u novom sadu. prvo žižek, pa opet eva bahovec. sve zanimljivije eksplozije pojmova na filozofskom bojnom polju. godina u kojoj obeležavamo stogodišnjicu rođenja simone de beauvoir obeležena je i na dan njene smrti (14.aprila). eva bahovec je održala na filozofskom fakultetu sjajno predavanje i otvorila nova bojna polja i drugačije orijentire. za razliku od uobičajenih interpretacija simone koje uglavnom idu na egzistencijalističku priču ili stavljanje simone rame uz rame pored sartrea,merleau-pontyja, heideggera end so on, eva bahovec otvara nova pozicioniranja. jedno ’poststrukturalističko’ čitanje simone. simone njom samom. simone i freud, simone i marx, simone i nietzsche. sve je to simone njom samom. baš sa one nemoguće pozicije istine koja govori, pozicije Drugog, pozicije žene. naše simone kao filozofkinje koja ne konstituira identifikacije u egzistencijalističkoj vizuri kroz vlastite aktove, već u diskurzivnim matricama. and so on. ustanovila sam, tragično, da mi nije snimljeno ništa od predavanja iako sam dva puta proveravala je li dobro uključen diktafon. tako se opet mesto izjave nije poklopilo sa mestom izjavljivanja. i još jednom došlo (slovenačko) proleće u novi sad.

došlo proleće. došao žižek u novi sad.

eto. čak I različiti oblici, strukture I funkcije wc-šolja u različitim zemljama govore nešto o ideološkim pretpostavkama. to kako I gde neko sere pretpostavlja izvesne ideologije. vrlo slične onoj ideji evropskog triniteta, još u vreme hegela.svaka od tri ključne zemlje predstavljala je određeni princip.

engleska / ekonomija (liberalni princip)

francuska / politika (leva revolucionarno)

nemačka / mišljenje I pesništvo (konzervativno kao politički princip)

baš takve su im i wc šolje i mogućnosti kenozisa, pražnjenja. (prolećnih) čišćenja.

1871.NARATIVNOST.PATRIOTIZAM.promocija

 

Iako tek drugi put dolazim u Pančevo i pojma nemam zašto tako sretno hrlim tamo, zapalila sam u grad u kojem sam upoznala zavidnu brojku jako zanimljivih ljudi i ljudica, na promociju knjige. Ceo put zazirem, kao da prolazim kroz tampon zone, nestrpljivo očekujući da stignem tamo gde su ti ljudi koji tako glasno progovaraju, muziciraju, animiraju, snimaju, vizualiziraju, ukoštavaju jednu kreativnu celinu, dragocen skup koji čini alternativnu pančevačku scenu. U vozu jedna žena sve vreme drži čvrsto ogromnu torbu u rukama, naspram nje je muškarac, ona povremeno priča i tepa torbi, na kraju otkrivamo da je unutra kuče, skriveno od konduktera i ostalog osoblja, oni kažu da je pas navikao da putuje tako, miran je, ne laje, ima mali otvor za zrak i njuškica strpljivo viri. Mi zaziremo od konduktera. Pas zazire od sveta. U Beogradu zazirem od ulica sa polupanim izlozima i destruiranog grada. Zazirem od pominjanje Kosova, ali u Pančevu svi viču o tome i na ulici i u kafiću, urlaju puši kurac Koštunica, a Dejan drčno čita svoje aktivističke stihove urlajući na diskurs patriotizma. ’’ma boli me uvo za kosovo / pa to je počelo / pre no što sam se rodio / to je prodato / mnogo prije nas / moj život ne traje 700 godina / moj život se gubi / s / ada / sada / sada / s’’. U Beogradu, u vozu, u Novom Sadu, strah me je bilo šta javno da kažem, zazirući od otadžbinoljubivih i napumpanih svim srcem srpskih čuvara svetih vrednosti pljačke, uništavanja, ’’od silne pseudohisterije / I mitomanijakologije / Konzervativizmofilije / I akulturologije / Natenderisane ekonomije / i ksenofobomanije / Zagadilo se sve / Jebote’’. A u Pančevu. Prostorija u kojoj opet zazirem. Čudim se kako Dejan sme to da čita. Ispred su dva platna, na jednom cirkulira ubrzani film svakodnevnice, narativnosti, Zeleno. Na drugom rapidne slike pseudohistOrije, patriotizma, ratova, ruševina, meta za pucanje pravo u Crveno. Patriotizam. Zeleno je priča o svakodnevnici, o uvek istoj iznovističkoj ponovljivoj umrtvljenoj uspavljujućoj hipnagogičnoj beskrajno ponavljajućoj okolosti. Naracija o privatnom, ličnom, koje je umireno, stondirano, nepomerljivo, nereaktivno ’’Sadašnjica zagrljena / Hoda kraj mene / Kao zid / Iscrtan šarenim / Grafitima’’. Crveno je priča o ratovima, demagogijama, maskama patriotizma, dnevno-političkim sranjima, trobojkama, kalašnjikovima, crkvi i birokratijama, opresijama ’’Sve oči zažmurile / Da proslave / Mrak / U školama / Počela je / Veronauka / A preko Dnevnika / Revitalizacija / Četničke kame / I metaka’’, ’’Kome još treba mit / O veličanstvenosti / Stoletnog prkosa / Topovima’’. Zapravo crveno i zeleno su jedno te isto. Zeleno je uslovljeno i produkovano patriotističkim narativom, zatutumuljenost, mrak, nepomerljivost, to da biti tu u ovoj zemlji znači živeti tako, uspavano, sjebano, siromašno, zatvoreno, ugušeno, onemogućeno… Na sredini ’bine’ je madrac, pored stočić sa lampom, mrak je, jer je i u zemlji mrak, zazor, strah, bolje je sve prespavati, građanstvo je u masletargiji. Dejan se kao i u prethodnim performansima presvlačio, svaka pesma je imala adekvatnu kostimiranost, čitao je prvo iz krevita, ispod pokrivača, pa sve više izlazeći prema nama. Sa strane su klavijaturista Đurađ Šimić, u savršeno elegantnoj crnoj košulji, crnim plišanim pantalonama, i prelepa flautistkinja Vesna Bosić sa za posebnu priliku ofarbanom kosom u zeleno, muzika jeziva. Lepa. Katarzična. Užasna. Zazorna. Promocija knjige 1871 (narativnost.patriotizam). Poziv na nove revolucije.

 

KOJE BOYE JE JASNA MANJULOV?

u matici sam našla dve objavljene knjige. pre toga čitala izbor pesama u antologiji MAČKE NE IDU U RAJ. slušala nekad nekoliko pesama grupe BOYE, benda u rangu obojenog programa, pa i lune i la strade. čula da je jasna rodjena u znaku bika sa podznakom vodolije. nijednu fotografiju niti bilo kakav vizuelni dokaz nisam našla na internetu. o jasni manjulov je nešto pisala dubravka đurić. za ostalo ne znam. jasna manjulov je LILIT žena u najočitijem carevom novom ruhu :::: nje nema. iako je jasna paradoks, jasna kao jasna očita očigledna osvetljena, ona je skrivena, u tami, prugasta ali nevidljiva zebra, pruga crtica zarez zanoktica, samo naznaka, tajanstvo životinje, iza ugla, uvek zašla za ugao, na rubu (out) off, neupisana u kanone. jasna manjulov je najtajanstvenija žena, pesnikinja, muzičarka, muza, ubica holoferna (još jedna judita), zagonetna persona Persefonina i Ofelija, vetrovita i u svim tragovima lažno predstavljena, sa svetlucavim zrncima na prstima. a ti bljeskovi i svetlucanje njenog pisma su kao tartufi, kao neprocenjiva dragocenost koju sa toliko muke iskopate i otkrijete u mraku pod zemljom, a za ove različite pesme=gljive potrebna su vam najmanje tri psa, u prolazu dajem im imena, bingo, toto, o’hara. ne umem da objasnim ushićenje, tugu, začuđenost, kiptanje svih organa u kuhinjskom tractatusu, dok sam čitala ove pesme. ovo je nešto najbolje ikad napisano u multiverzumima. sa uzbuđenjem kao pred oluju čekam subotnje LILITiranje i jedva čekam da vam lilitiram ovu nepredstavljivu ženu ne-ženu, ženu lažnog mimezisa, ženu nenacrtanu životinju, neulovljivu na papiru. 

KUHINJSKI TRACTATUS

Pokipelo mleko, znoj probija košulju

Filharmonija mirisa u kuhinji

Žumance i belance pevaju

Celo u celom sve je

I pobrojati pojedinačno

Grlo peče od pesme

Dalje od rerne! 

Krošnje su posekli

Stabla oborili

Tlo izravnali

Dvorište zatarabili 

Poezija korača, puzi, trči

Preskače, rinta, znoji se, greši

Ne spava, umorna je, razdražena

Utučena, žalosna, obespravljena, curi

Obeshrabljena, krvari, neuravnotežena, ubija se

Ozloglašena, zaludna, kuva, istinska, zaboravljena

zarobljena, drogirana, kao latinski mrtva

Neophodna, zastrašujuća, deplasirana

Elementarna, voda + vazduh + kafa + hrana + toplo

+ muškarac + žena + dete

Stihijna, razarajuća, potapajuća

Preplavljujuća, uznemirujuća, uspinjuća…

Odvratno, povraća mi se! Fuj! Živela poezija.

JASNA MANJULOV (1961) diplomirala na Grupi za jugoslovenske književnosti. živi i radi kao lektor u novom sadu. objavila “Različite pesme” (1988) i “Lažno predstavljanje” (1996). pevala, svirala i pisala tekstove u ženskoj rok grupi BOYE. njezin muž je slobodan tišma, sin je filip. njezinu poeziju LILITiraće ivan & maja u subotu 23.februara 2008. u orpheusu u 19.00h. u pauzama će se slušati muzika boya. u tajanstvu ove životinje, u pokretima koje pravi, da bi zašla za ugao. u tajanstvu ove životinje, u skakutanjima koje produžava, kretanje iza ugla.